KAKO IZDRŽATI DANAS AKO SMO VISOKO OSETLJIVI?

KAKO IZDRŽATI DANAS AKO SMO VISOKO OSETLJIVI?

Živimo u potrošačkom društvu u kome se insistira na snazi u svakom smislu i gde se visoka osetljivost često tretira kao osobina koju treba lečiti. Nikada, ali nikada ne zaboravite da su visoko osetljivi ljudi različiti samo po svom senzitivnom procesuiranju suptilnih stimulansa.

I da to nije bolest.

Dakle, visoko osetljivi mogu bolovati od najrazličitijih bolesti, kao i svi ostali, ali ne od visoke osetljivosti.

Kako izdržati onda danas? Pitanje koje me je sačekalo na FB stranici.

Pokušaću da sumiram sve što sam do sada naučila i primenila, a što može da bude odgovor na ovo pitanje. Uglavnom se sve svodi na otpuštanje pogrešnih uverenja i promenu navika.

  1. PRIHVATANJE – prvo i osnovno – prihvatiti da smo rođeni sa osetljivijim nervnim sistemom od prosečnog, da je to neutralna i nadasve normala osobina. I zato, nema upoređivanja sa drugima (jer su verovatno prosečno senzitivni, dakle nismo u istoj sportskoj disciplini) i nema želje da se promenimo da bismo bili kao većina (u manjini smo i tačka). Umesto toga, samo treba da počnemo da gledamo na sebe kao na nekoga kome treba malo više nege.
  2. VRAĆANJE SEBI – boravak u prirodi, svakog dana bez obzira na vremenske prilike, bar 15 minuta. Može park. Igranje/negovanje unutrašnjeg deteta – hobi ili nešto što ste voleli da radite kao deca.
  3. ZAŠTITA – od pojava/stvari koje vas izrazito uznemiravaju – izbegavajte sve što vam ne prija svaki puta kada možete. Veoma je važno da uvežbate pravljenje štita od drugih ljudi (zamislite da ste u velikom balonu ispunjeom belom svetlošću i da vas on štiti od tuđih emocija, energija i svega ostalog).
  4. NEOPHODNA PODRŠKA – potrebni su vam ljudi koji vas razumeju i prihvataju. Možete ih naći u svom okruženju, potražiti grupe podrške za visoko osetljive osobe, razgovarati sa psihoteraputom (samo ako prihvata i upućen je u postojanje osobine visoke osetljivosti), probati sa nekim vidom alternativne medicine. Šta god da izaberete, ne može da škodi, a pomoći će vam sigurno u manjoj ili većoj meri (zavisi od nebrojeno faktora).
  5. ISHRANA – tri velika zdrava obroka plus dve užine. Nema preskakanja obroka. Bar 2 litra obične vode dnevno. Čaj od kamilice (umiruje) i mnogo svežeg povrća i prirodnih sokova.
  6. SAN – Redovan, bar osam sati.
  7. TIME OUT – uzimajte 5 do 10 minuta pauze na svakih sat vremena. Ako ste na poslu možete ići u toalet, to niko ne kontroliše.
  8. RELAKSACIJA – na kraju dana ili tokom dana ako ste uznemireni – (samo)masaža, disanje stomakom, meditacija, češljanje, umirujuća muzika, topla kupka…
  9. REKREACIJA – redovna i najbolje u prirodi – blage vežbe istezanja, nežna joga, brzi hod, ples, plivanje…
  10. ORGANIZACIJA – sredite životni prostor, teže funkcionišete u neredu, napravite spisak obaveza koji je realan za vas, razmislite šta možda radite zbog drugih ili umesto drugih, a da ne morate.

Žeim vam mnogo strpljenja i uspeha.

Autor: Vesna Mirilo

Izvor: visokosenzitivneosobe.wordpress.com

DA LI STE VISOKO SENZITIVNI?

DA LI STE VISOKO SENZITIVNI?

Spremni za jedno testiranje?

Test je osmislila Anne Heintze, vodeći stručnjak za hipersenzitivnost i darovitost u Nemačkoj. Odgovarajte potvrdno ili odrično, a ako za pojedine odgovore niste sigurni, pitajte neku blisku osobu.

Krećemo!!!

1. Nerado se nalazim na mestima gde je velika gužva.
2. Osetljiv/a sam na jako svetlo.
3. Ako mi je odeća neudobna, osećam se neprijatno.
4. Snažno reagujem na kafu.
5. Imam veoma izraženo čulo ukusa ili mirisa.
6. Neku hranu ne volim zbog njene teksture.
7. Osećam da me lekari ne razumeju dovoljno.
8. Nelagodno mi je i stalno pravim neke pokrete
(jedna drugarica iz gimnazije: “pušim jer ne znam šta ću sa rukama”, prim. ja :)).
9. Zabrinjavaju me nove, nepoznate situacije.
10. Kada sam u grupi ljudi, to mi često oduzima mnogo energije.
11. Osećam kada se nešto što neka osoba govori ne poklapa sa njenim osećanjima.
12. Osećanja drugih mogu da se preslikaju na mene.
13. Raspoloženje mi u velikoj meri varira.
14. Često volim da budem sam/a.
15. Imam nizak prag tolernacije na bol.
16. Imam razvijenu maštu.
17. Moja porodica i prijatelji me često ne razumeju.
18. Nepravda me mnogo potresa.
19. Veoma sam savestan/savesna i/ili studiozan/studiozna.
20. Vema sam kreativan/a.
21. Imam poseban osećaj za prirodu, umetnost i muziku.
22. Teško se nosim sa lažima.
23. Dobronameran/dobronamerna sam.
24. Imam visoko razvijen osećaj odgovornosti.
25. U nekim situacijama se osećam bespomoćno.
26. Imam izraženo pamćenje, naročito situacija i osećanja.
27. Ponekad pomisim da sam nadaren/nadarena.
28. Ponekad pomislim da patim od poremećaja pažnje.
29. Često mi mnogo misli prolazi kroz glavu.
30. Multitasking mi teško pada.

Ako ste na što veći broj pitanja odgovorili sa “da”, veća je verovatnoća da ste hipersenzitivni. Međutim, nekim ljudima se dešava da samo u određenim (ranjivim situacijama ili periodima) pokažu izraženiju hipersenzitivnost.

Izvor: Open Minde Akademie sa sajta visokosenzitivneosobe.wordpress.com

KAKO DETETU POKAZATI BEZUSLOVNO PRIHVATANJE

KAKO DETETU POKAZATI BEZUSLOVNO PRIHVATANJE

Verujem da znate da nije dovoljno da roditelj oseća bezuslovno prihvatanje deteta, već je bitno i da zna kako to da pokaže. U suprotnom bezuslovno prihvatanje može ostati bez željenog efekta. Roditelj treba da demonstrira prihvatanje tako da dete to može da oseti. Pitate se kako? Prihvatanje se pokazuje kroz adekvatnu verbalnu i neverbalnu komunikaciju.

Šta je neverbalna komunikacija prihvatanja

Ponekad je potrebno da ne uraditi ništa, da biste detetu demonstrirali prihvatanje, a evo i kako. Ako vaše dete radi domaće zadatke, a vi mu stalno “upadate” i pomažete, svojom neverbalnom komunikacija sa njim šaljete poruku: “Ti nisi sposoban da ovo uradiš sam”.

Ukoliko se ne umešate znaće da je ono što radi prihvaćeno. Samim tim biće uvereno da ono što radi stvarno vredi, što je za dete jednako da i ono vredi. Na ovaj način detetu se otvara put ka samovrednovanju.

Pored samovrednovanja, u školi će mu nastavnica dati feedback, verbalno ili u vidu ocene. To i jeste njena kompetencija. Na taj način dete uči da prima feedback ne samo od vas, već i od šireg socijalnog okruženja. Na nama je da sporadično pomognemo, kad dete to i zatraži.

Kako još možete demonstrirati prihvatanje

Pasivno slušanje je još jedan moćan način kojim možete demonstrirati prihvatanje. Ono zahteva isti stepen pažnje, empatije i slušanja kao i aktivno slušanje o kome će biti reči u nastavku teksta. Razlika između onog što smo ovde nazvali pasivno slušanje i aktivnog slušanja je u količini interakcije.

Pasivno slušanje podrazumeva da je roditelj stvarno saslušao šta je dete imalo da mu kaže, ali da je u nameri da sazna više i podstakne ga da se više otvori izabrao da ne kaže mnogo. To daje šansu detetu da se bez ikakve osude i intervencije iskaže.

Ovo je jedan od najbitnijih razloga zašto klijenti traže terapiju, jer terapeut više sluša nego što priča.

Ponekad je potrebno nekog samo saslušati, a to se odnosi i na vašu decu.

Neki od izraza koje ćete prepoznati kada vas neko pasivno sluša su:

“Aha. Da.”
“Slušam te.”
“Reci mi više o tome.”
“Samo reci.”
“Baš me zanima tvoje mišljenje.”
“Hoćeš da razgovaramo o tome.”
“Baš bi volela da čujem šta imaš da mi kažeš.”
“Ma ispričaj mi celu priču.”
“Kreni, slušam.”
“Ovo ti je izgleda važno, ja te slušam.”

Ovakav podstrek sa adekvatnim prihvatajućim i zainteresovanošću bi pomogao svakome da se oseća vrednim, poštovanim, bitinim, prihvaćenim ili interesantinim.

Postoji još beneficija pasivnog slušanja, a neke od njih vam predstavnjam u nastavku.

  • Svi mi, pa i naša deca ponekad samo želimo da budemo saslušani, bez intervencije i verbalnih komentara. Dete će vas proveravati koliko daleko mogu da ide sa otvaranjem bez toga da izazovu reakciju u vama. Ukoliko mogu da idu daleko osećaće se sigurnijim. Obezbetitie detetu sigurno mesto gde može da kaže sve što mu leži na srcu.
  • Pasivno slušanje i odluka da ne reagujemo verbalno na ono što nam dete govori daje nam vreme za odloženu reakciju. U nekim situacijama će biti mnogo zdravija da odložite reakciju i ponovo uspostavite smirenost, nego da ispoljite neobrađene emocije koje mogu biti izazvane pojedinim sadržajima koje možete čuti. Ukoliko osetite da je tema jako bitna i da o tome trebate da komunicirate sa detetom, tražite detetovu saglasnost da se vratite na određenu temu. Dete će se na taj način osetiti poštovanim i spremnijim da otvoreno o tome razgovara. Ukoliko dete ne želi da razgovara, ispoštujte ga, jer tako gradite poverenje. Ako insistirate na razgovoru, ono će se osećati prisiljeno, pa će sledeći put dobro razmisliti pre nego što vam kaže bilo šta. Šansu za komunikaciju ćete uvek imati i kasnije.
  • Ponekad će vam dete kroz vaše pasivno slušanje i pasivnu podršku, ispričati sve što je želelo i iz te prespektive samo doneti odluku. Shvatiće šta je moglo drugačije da uradi u datoj situaciji, što ga može podstaći da samo nađe soluciju za problem. Na ovaj način deca grade osećaj sopstvene moći.

KAKO DETETU POKAZATI BEZUSLOVNO PRIHVATANJE

Šta je aktivno slušanje

Aktivno slušanje podrazumeva duboko slušanje ne samo sadržaja koji vam je iznet, već i osećanja koja idu uz njega. Takođe, odnosi se i na razumevanje dubljeg značenja sadržaja i sposobnosti da se to razumevanje prenese sagovorniku u vidu verbalne komunikacije.

Ispod sadržaja i poruke se uvek nalazi još neka poruka. Umešnost da razumete poruku ispod poruke i nju prenesete sagovorniku je dragocena.

Kroz aktivno slušanje se osoba stvarno oseća saslušana, što je baza za zdravu komunikaciju. Kad neko oseti da ga stvarno razumete i to bez osude rezultat je često uspostavljanje dublje bliskosti u odnosu.

Ono što je bitno da znamo kada je u pitanju aktivno slušanje dece, sem dobro nam već pozantog mehanizma empatije (hodanje u njihovim cipelama), bilo bi sledeće:

  1. Imajte hrabrosti da čujete šta dete ima da vam kaže,
  2. Imajte iskrenu želju da budete od pomoći,
  3. Budite u mogućnosti da prihvatite i pozitivna i negativna osećanja deteta,
  4. Imajte poverenja u emocionalne sposobnosti vašeg deteta da se nosi sa problemom i znajte da
  5. Vi niste vaše dete. Vaše dete je ličnost za sebe, potrebno je da postoji psihološka granica između vas i njega.

Ukoliko je granica “zdrava” (propustljiva, a postojeća), to zovemo optimalnom distancom.

Prednosti koje ćete osetiti ukoliko savladate ove veštine je zdrava biliskost između vas i vašeg deteta. Ona treba da bude adekvatna i srazmerna detetovom uzrastu i razvojnoj fazi u kojoj se dete nalazi. Ovakav odnos, koji je ispunjen prihvatanjem, vrednovanjem, konstruktivnom komunikacijom, vodi ka zdravom odrastanju i sazrevanju.

Vaše dete će se u odredjenom trenutku, kad postane starije i zrelije osetiti spremno da samostalno funkcioniše u svetu u kojem danas živimo. Pa zar to i nije jedan od najvećih roditeljskih ciljeva?

Autor: Aleksandra Sokolovski

“FAZA UMIRANJA I RAĐANJA NEČEG NOVOG”

“FAZA UMIRANJA I RAĐANJA NEČEG NOVOG”

Promene često mogu da vas izbace iz koloseka, zar ne? Ništa novo, jer svima nam se to dešava. Bez obzira šta je izazvalo promenu, da li je to bio šok, nova mogućnost ili tranzicija, velike, bitne promene će uzdrmati vaš postojeći identitet.

Potreba za identifikacijom nas obično drži u nekoj sigurnoj zoni gde ste majka, supruga, ćerka, domaćica, poslovna žena. Identifikacije sa određenim ulogama u životu nam daju osećaj kontrole, sigurnosti i pripadnosti.

Kako identifikacija izgleda u praksi

Ukoliko vam se desi da vas partner napusti, šok može da uzdrma vaš identitet supruge ili žene. Isto kao, otkaz u firmi vam može uzdrmati identitet uspešne poslovne osobe. Ponuda da uđete u biznis i postanete svoj gazda može da vam pruži novu mogućnost da ostvarite svoj dugogodišnji san, ali to može i da vas uplaši.

Dete koje odraste i napusti dom u nameri da se osamostali, često nam uzdrma identitet majke. Tranzicije kroz razne faze majčinstva i konačnog puštanja vašeg ptića iz gnezda ne moraju biti tako brze i šokantne, ali donose sa sobom preispitivanja. Identifikacija sa ulogom majke je obično veoma jaka.

Svi mi imamo tu jednu najsnažniju identifikaciju – ko smo mi, čija promena ima potencijala da nas najviše uzdrma. To je ono što Marta Bek zove PREŽIVETI SOPSTVENU SMRT. Sama reč smrt nas asocira na žaljenje, gubitak, ne postojanje.

Prostor između smrti i ponovnog rađanja, može biti neprijatan, a u isto vreme veoma plodan. Budite pametni i iskoristite ga na najbolji mogući način.

Faza umiranja i novog rađanja

3 saveta da se lakše dočekate na noge

Nudim vam par saveta koji vam mogu pomoći dok prolazite kroz različite tipove promena.

Savet No.1 – Budite pažljivi prema sebi

Šok kao iznenadna promena donosi osećaj ošamućenosti i zbunjenosti. Ponekad je portrebno od nekoliko nedelja do nekoliko meseci da shvatimo da nam život neće više biti isti. U tom situaciji budite pažljivi prema sebi, nađite podršku kakva vam treba u drugim ljudima i nikako nemojte donositi velike odluke.

Savet No. 2 – Slušajte svoje autentično JA

Bez obzira da li ste radili na ostvarenju novih mogućnosti ili su vam se “nekako desile”, doza straha će pratiti ovu promenu. Na vama je konačna odluka da li prihvatate novu mogućnost ili ne. Ovde je vrlo važno biti “čvrsto na nogama” i pratiti koje poruke šalje vaša autentično JA.

Velika mogućnost može biti i veliki izazov. Ova vrsta promena može da utiče i na međuljudske odnose. Mogu se ispoljiti osećaj krivice i ne pripadanja. Usled prihvatanja novih mogućnosti, neki ljudi će pokazivati manje interesovanja za vas i vaš život. Možete im se izgubiti iz vidokruga. Osećaj usamljenosti može da se pojavi kao ozbiljna prepreka snalaženju kroz ovu fazu promena. Držite se i tražite ljude entuzijaste koji će vas podrzati u vašim odlukama i novim avanturama.

Savet No.3 – Ostanite povezani sa svojom suštinom

Tranzicije mogu da izazovu promene u međuljudskim odnostima, a često su i uzrok sumnjičavosti prema sebi. Poznata vam je rečenica: “Pobogu, kako da napustim državni posao, pa tu mi je sigurna plata i penzija?!”

U tranzicijama je jako bitno ostati povezan sa svojim suštinom, sa delom vas koji je autentičan. Prepoznaćete ga po tome što vas čini živim i što vas tera na transformaciju. Taj deo sebe morate “održavati” na dnevnoj bazi.

Više puta će sumnjičavost prema svojim odlukama, ohrabreno komentarima iz vaše okolone, proizvesti snažanu želju za povlačenjem, gde je uljuljkivanje u raniju fazu veoma privlačno. Ne plašite se već nastavite svojim putem. Ako ne možete sami, potražite pomoć.

Ako uspešno prođete kroz sva ova iskušenja, prihavatite da starog života više nema. Uspešno odbacite deo svog identiteta, ali ako niste još sagradili novi, dobro došli u NIŠTA. Tabula rasa. Ovo je prostor u kome imate sve mogućnosti, ali još uvek nemate ništa. Da se ne zavaravamo, biti u međuprostoru nije lako.

BONUS saveti za period vaše inkubacije:

  1. Ovo je vreme kad veoma pažljivo treba da pratite svoje unutrašnje kompase.
  2. Krećite se polako, malim koracima, skupljajte informacije o stvarima koje vas zanimaju.
  3. Igrajte se sa novim saznajima o sebi i svojim intersovanjima. Mozda je to danas joga, u sutra pilates. Pratite šta se zadržava, šta odlazi, i ka čemu pružate najveći otpor.
  4. Fokusirajte se na ovde i sad. To će vas držati u mogućnosti da doživite sadašnji trenutak u potpunosti, a da se ne vraćate starom ili planirate novo. Još uvek nije vreme za to.
  5. Ne paničite kad upadnete u krize u prvoj fazi promena. Rađanje je mukotrpan posao, ali to ne znači da promena ne treba da se desi.
  6. Život će vas testirati. Vratiće vas unazad, pa možda i više puta. Imajte razumevanja za sebe.
  7. Dozvolite sebi da budete početnik. Ima to svoju draž.
  8. Istražite “magiju” međuprostora. Magija se obično tu i rađa.
  9. Važno je da se setite da ništa ne traje večno. Na pragu ste ponovnog rađanja, a to je veoma uzbudljivo.

Javite mi kako napreduje vaša faza novog rađanja ili mi zatražite pomoć na svom putu.

Autor: Aleksandra Sokolovski

DA LI JE OPTIMALNA BLISKOST LEK ZA USAMLJENOST?

DA LI JE OPTIMALNA BLISKOST LEK ZA USAMLJENOST?

Sigurna sam da smo se svi mi bar ponekad osećali kao čudak, drugačiji od svih, kao neko kome nešto ozbiljno fali. Taj osećaj je često rezultat površnih veza, nedostatak kvalitetne komunikacije, a ponekad i izolovanosti. Ukoliko nemamo ili ne možemo sa nekim da podelimo što nam leži na srcu, ukoliko smo sticajem okolnosti često sami, neminovno je da će se javiti osećaj usameljenosti.

Ljudi su socijalna bića. Socijalne interakcije i emotivno vezivanje su od velikog značaja za optimalno psihičko, a istraživanja kažu i fizičko zdravlje.

Kako usamljenost utiče na vaše fizičko zdravlje

Angus Chen u tekstu “Usamljenost može da utiče na naše gene, i naš imuni sistem” se poziva na nekoliko bioloških istraživanja o uticaju usamljenosti na fizičko zdravlje. On kaže da je nađena veza između usamljenosti i srčanih oboljenja, kancera, depresije, Alzhaimera i pojedinih neurodegenerativnih oboljenja. Istraživanja kažu da imuni sistem usamljenih ljudi radi drugačije.

Ukratko, bela krvna zrnca usamljenih ljudi su aktivnija nego što je to optimalno i uobičajeno za ljudski organizam. Povećana aktivnost belih krvnih zrnaca utiče na pojačanu inflamaciju, koja je normalna imuna reakcija usled fizičkog ozleđivanja i zarastanja rana ili bakterioloških infekcija. Zna se da hronično povećana inflamacija u telu stvara rizik za pojavu nekih od napomenutih oboljenja. Detaljnije objašnje zašto i kako usamljenost negativno utiče na naše fizičko zdravlje možete pročitati u gore navedenom članku.

Šta vas to plaši u istinskom povezivanju sa drugima

Angus isto tako kaže da je usamljenost svuda. Nalazimo je i u punim i u praznim sobama. Nalazimo je i u dugogodišnjih brakovima.

U zavisnosti od karaktera i ustaljenih obrazaca ponašanja u međuljudskim odnosima neki ljudi imaju sklonost da se zatvaraju u sebe, grade visoke zidove da bi se emotivno zaštitili. Drugi na izgled vode uzbudljive i socijano bogate živote, ali se ne sećaju kad su nešto iskreno podelili o sebi, često ni sa najbliskijim osobama. Oni štite sliku o sebi koju su pažljivo izgrađivali godinama. Masku koju su stavili nekada davno i zaboravili da je skinu, jer tu nalaze sigurnost.

U oba slučaja, radi se o istom fenomenu, strahu od istinskog “otkrivanja”. Većina naših odnosa leži negde na skali između ova dva ekstremna primera. A niko nije imun na osećaj ranjivosti koja je najčešća posledica otkrivanja tih osetljivih delića sebe.

Brene Brown, sociolog i poznati stručnjak koja se zadnjih 13 godina bavi istraživanjem na temu stida, ranjivosti, hrabrosti i osećaja lične vrednosti, ranjivost smatra jednom od osnovnih ljuskih strahova. Radi se o legitimnom strahu da izolovani od socijalne sredine ne možemo opstati, štaviše preživeti. Dilema je uvek ista “koliko i sa kime otkriti autentičnog sebe”, ne dovodeći sebe u opasnost da budemo ismejani, obeleženi i naposletku odbačeni.

Međutim, i najokoreliji introvert ima potrebu za emocionalnim vezivanjem, kao i za razgovorima sa ljudima sa kojima može da podeli svoje misli. I najekstravertniji ekstravert ima potrebu da kaže šta mu leži na srcu i potrebu da ga neko stvarno čuje i razume.

Ljudska komunikacija je slojevita i multidimenzionalna. To što ekstravert obično izgleda socijalno adaptiran odnosno “povezan”, jer je okružen ljudima gde ima mogućnosti za obilne komunikacije, ne mora da znači da se dovoljno izlaže pravom međuljudskom povezivanju, kroz onaj nezaobilazni deo “otkrivanja sebe”.

Rizik otvaranja nasuprot zoni sigurnosti

Ne znam koje su vaše okolnosti, koliko ste socijalno aktivni i sa kojom lakoćom jedrite društvenim okruženjima. Bilo da su ona još uvek staro-vremenska (oči u oči), ili elektronska, ali kad se osetite da vam usamljenost nadolazi ili preplavljujea, probajte nešto što nije u vašem uobičajenom domenu ponašanja.

Mentalno i emocionalno ”skidanje” je teritorija rizika. Kao što sam već napomenula, “otvaranje” nosi u sebi mogućnost da budemo neshvaćeni, osuđeni, a možda i odbačeni. Zato što je ovo realan strah, rizik koji smo spremni da prihvatimo bi trebao da bude približno proporcionalan stepenu bliskosti i poverenja koji osećamo prema onima sa kojima želimo da se povežemo.

Ako vam je namera da izgradite više bliskosti u međuljudskim odnosima, ne možete uvek da “igramo na sigurno”. Upuštanje u više rizika daje nam mogućnost za građenje novih ili drugačijih odnosa. Usamljenost, ili prosto taj neki osećaj praznine, koji ne može da popuni niko i ništa je znak da je vreme za rizik. Rizik ne mora uvek biti veliki i dovesti vas u opasnost socijanog samoubistva. Naprotiv.

Mali ali redovni koraci su mnogo blagorodniji nego ishitrene odluke i neadekvatno deljenje i ogoljavanje sebe i svog života.

Koje je osnovno pravilo građenja bliskosti u socijalnom okruženju

Koliko ljudi, toliko i pravila. Ja sam sledeći načina “otvaranja” ustanovila kao adekvatan. Naravno, pročitala sam dosta literature na ovu temu, a pre toga napravila bezbroj socijalnih grešaka. Već neko vreme zahvaljujući tome što sam otkrila, ustanovila sam ono što se meni pokazalo kao “adekvatno deljenje” sebe. Pravila koja sam okvirno za sebe odredila nisu neprikosnovena. Nadam se da će nekima dati realno usmerenje ka građenju bliskosti, i isto tako ukazati na osećaj prave mere po pitanju istog.

Moje pravilo je da sa ljudima i grupama sa kojima ne delim veliku bliskost podelim tek malo više nego što mi je komforno. Cilj je opipavanje teritorije, a fokus je na povratnoj sprezi koju dobijam u tom trenutku. Pitanje koje sebi postavljam je “da li se među nama stvara ta neodoljiva magija prepoznavanja, razumevanja i izazova, ili ne”? Odgovor na ovo pitanje će uticati na moj dalji tok komunikacije. Povratak na sigurnu teritoriju ili dalje istraživanje.

Kada se upuštate u nove međuljudske odnose, uglavnom ulazite sa dozom rizika, a možda i straha. Nekim ljudima nije jasno zašto i pored razvijenih veština komunikacije i dalje teško ostvaruju bliskost. Odgovor je jednostavnost. Za bliskost je neophodna komunikacija, ali nije dovoljna. Emocionalne investicije u građenju bliskosti su mnogo jača valuta.

Kako vi stojite sa povezivanjem sa drugima?
Da li imate poteškoća u ostvarivanju bliskosti sa drugima?
Osećate li se ponekad usamljeno?

Autor: Aleksandra Sokolovski