KAKO DETE NAUČITI SAMOVREDNOVANJU

KAKO DETE NAUČITI SAMOVREDNOVANJU

Mnogo je polemike i razlčitih stavova u poslednjem naletu psiholoških istraživanja vezanim za pitanje efektivnog roditeljstva. Često se spominje model koji objašnjava četiri različita vida roditeljstva:

  • Autoritarno,
  • Autoritativno,
  • Popustljivo i
  • Zanemarujuće roditeljstvo.

(više…)

KAKO DETETU POKAZATI BEZUSLOVNO PRIHVATANJE

KAKO DETETU POKAZATI BEZUSLOVNO PRIHVATANJE

Verujem da znate da nije dovoljno da roditelj oseća bezuslovno prihvatanje deteta, već je bitno i da zna kako to da pokaže. U suprotnom bezuslovno prihvatanje može ostati bez željenog efekta. Roditelj treba da demonstrira prihvatanje tako da dete to može da oseti. Pitate se kako? Prihvatanje se pokazuje kroz adekvatnu verbalnu i neverbalnu komunikaciju.

Šta je neverbalna komunikacija prihvatanja

Ponekad je potrebno da ne uraditi ništa, da biste detetu demonstrirali prihvatanje, a evo i kako. Ako vaše dete radi domaće zadatke, a vi mu stalno “upadate” i pomažete, svojom neverbalnom komunikacija sa njim šaljete poruku: “Ti nisi sposoban da ovo uradiš sam”.

Ukoliko se ne umešate znaće da je ono što radi prihvaćeno. Samim tim biće uvereno da ono što radi stvarno vredi, što je za dete jednako da i ono vredi. Na ovaj način detetu se otvara put ka samovrednovanju.

Pored samovrednovanja, u školi će mu nastavnica dati feedback, verbalno ili u vidu ocene. To i jeste njena kompetencija. Na taj način dete uči da prima feedback ne samo od vas, već i od šireg socijalnog okruženja. Na nama je da sporadično pomognemo, kad dete to i zatraži.

Kako još možete demonstrirati prihvatanje

Pasivno slušanje je još jedan moćan način kojim možete demonstrirati prihvatanje. Ono zahteva isti stepen pažnje, empatije i slušanja kao i aktivno slušanje o kome će biti reči u nastavku teksta. Razlika između onog što smo ovde nazvali pasivno slušanje i aktivnog slušanja je u količini interakcije.

Pasivno slušanje podrazumeva da je roditelj stvarno saslušao šta je dete imalo da mu kaže, ali da je u nameri da sazna više i podstakne ga da se više otvori izabrao da ne kaže mnogo. To daje šansu detetu da se bez ikakve osude i intervencije iskaže.

Ovo je jedan od najbitnijih razloga zašto klijenti traže terapiju, jer terapeut više sluša nego što priča.

Ponekad je potrebno nekog samo saslušati, a to se odnosi i na vašu decu.

Neki od izraza koje ćete prepoznati kada vas neko pasivno sluša su:

“Aha. Da.”
“Slušam te.”
“Reci mi više o tome.”
“Samo reci.”
“Baš me zanima tvoje mišljenje.”
“Hoćeš da razgovaramo o tome.”
“Baš bi volela da čujem šta imaš da mi kažeš.”
“Ma ispričaj mi celu priču.”
“Kreni, slušam.”
“Ovo ti je izgleda važno, ja te slušam.”

Ovakav podstrek sa adekvatnim prihvatajućim i zainteresovanošću bi pomogao svakome da se oseća vrednim, poštovanim, bitinim, prihvaćenim ili interesantinim.

Postoji još beneficija pasivnog slušanja, a neke od njih vam predstavnjam u nastavku.

  • Svi mi, pa i naša deca ponekad samo želimo da budemo saslušani, bez intervencije i verbalnih komentara. Dete će vas proveravati koliko daleko mogu da ide sa otvaranjem bez toga da izazovu reakciju u vama. Ukoliko mogu da idu daleko osećaće se sigurnijim. Obezbetitie detetu sigurno mesto gde može da kaže sve što mu leži na srcu.
  • Pasivno slušanje i odluka da ne reagujemo verbalno na ono što nam dete govori daje nam vreme za odloženu reakciju. U nekim situacijama će biti mnogo zdravija da odložite reakciju i ponovo uspostavite smirenost, nego da ispoljite neobrađene emocije koje mogu biti izazvane pojedinim sadržajima koje možete čuti. Ukoliko osetite da je tema jako bitna i da o tome trebate da komunicirate sa detetom, tražite detetovu saglasnost da se vratite na određenu temu. Dete će se na taj način osetiti poštovanim i spremnijim da otvoreno o tome razgovara. Ukoliko dete ne želi da razgovara, ispoštujte ga, jer tako gradite poverenje. Ako insistirate na razgovoru, ono će se osećati prisiljeno, pa će sledeći put dobro razmisliti pre nego što vam kaže bilo šta. Šansu za komunikaciju ćete uvek imati i kasnije.
  • Ponekad će vam dete kroz vaše pasivno slušanje i pasivnu podršku, ispričati sve što je želelo i iz te prespektive samo doneti odluku. Shvatiće šta je moglo drugačije da uradi u datoj situaciji, što ga može podstaći da samo nađe soluciju za problem. Na ovaj način deca grade osećaj sopstvene moći.

KAKO DETETU POKAZATI BEZUSLOVNO PRIHVATANJE

Šta je aktivno slušanje

Aktivno slušanje podrazumeva duboko slušanje ne samo sadržaja koji vam je iznet, već i osećanja koja idu uz njega. Takođe, odnosi se i na razumevanje dubljeg značenja sadržaja i sposobnosti da se to razumevanje prenese sagovorniku u vidu verbalne komunikacije.

Ispod sadržaja i poruke se uvek nalazi još neka poruka. Umešnost da razumete poruku ispod poruke i nju prenesete sagovorniku je dragocena.

Kroz aktivno slušanje se osoba stvarno oseća saslušana, što je baza za zdravu komunikaciju. Kad neko oseti da ga stvarno razumete i to bez osude rezultat je često uspostavljanje dublje bliskosti u odnosu.

Ono što je bitno da znamo kada je u pitanju aktivno slušanje dece, sem dobro nam već pozantog mehanizma empatije (hodanje u njihovim cipelama), bilo bi sledeće:

  1. Imajte hrabrosti da čujete šta dete ima da vam kaže,
  2. Imajte iskrenu želju da budete od pomoći,
  3. Budite u mogućnosti da prihvatite i pozitivna i negativna osećanja deteta,
  4. Imajte poverenja u emocionalne sposobnosti vašeg deteta da se nosi sa problemom i znajte da
  5. Vi niste vaše dete. Vaše dete je ličnost za sebe, potrebno je da postoji psihološka granica između vas i njega.

Ukoliko je granica “zdrava” (propustljiva, a postojeća), to zovemo optimalnom distancom.

Prednosti koje ćete osetiti ukoliko savladate ove veštine je zdrava biliskost između vas i vašeg deteta. Ona treba da bude adekvatna i srazmerna detetovom uzrastu i razvojnoj fazi u kojoj se dete nalazi. Ovakav odnos, koji je ispunjen prihvatanjem, vrednovanjem, konstruktivnom komunikacijom, vodi ka zdravom odrastanju i sazrevanju.

Vaše dete će se u odredjenom trenutku, kad postane starije i zrelije osetiti spremno da samostalno funkcioniše u svetu u kojem danas živimo. Pa zar to i nije jedan od najvećih roditeljskih ciljeva?

Autor: Aleksandra Sokolovski