KADA ON/ONA I NIJE BAŠ ZAINTERESOVAN/A ZA VAS

KADA ON/ONA I NIJE BAŠ ZAINTERESOVAN/A ZA VAS

Mnogi su se barem jednom u životu zatekli u situaciji da neizmerno žele nekoga ko nije zainteresovan za ozbiljnu vezu, ili jednostavno nije zainteresovan za vezu sa njima.

Sa druge strane, neki stvarno fin/a momak ili devojka jesu zainteresovani sa nas, i bez šale, iskreno žele odnos. Šta je toliko privlačno u nekome koga ne možemo da imamo? Zašto “jurimo”one koji ne pokazuju dovoljno interesovanja za nas? Postavlja se pitanje, kakva je to matematika prisutna u našim glavama da toliko investiramo u nekoga ko nam je od samog početka dao do znanja da ne želi ništa ozbiljno?

Želja za nekim koga ne možemo imati može biti u vezi sa percipiranom vrednošću te osobe. Ako nas druga osoba ne želi mi joj automatski, nesvesno pripisujemo veću vrednost.

Objašnjenje ovog fenomena može biti u tome da smo evolutivno bili u prednosti ukoliko nam partner poseduje kvalitete alfa mužjaka/ženke. Ono što i dalje ostaje nejasno je zašto posle izvesnog vremena, kada postane evidentno da smo odbijeni ili da nećemo dobiti od odnosa ono čemu se nadamo, neki i dalje ne posustaju u svojim nastojanjima. Štaviše, ovakav obrazac ponašanja može da postane dominantna dinamika u ljubavnim odnosima.

Jedan od najčešćih razloga za ispoljavanje napomenute dinamike leži u neizgrađenom realnom vrednovanju sebe i drugih. Svi mi imamo potrebu da se osećamo vrednim osobama, kao i da kao vredne doživljavamo nama važne osobe. Deo ličnosti koji se bavi održavanjem dobre slike o sebi naziva se narcistički sektor ličnosti. To ne znači da osoba pati od patološkog narcizma, već da svako od nas ima deo ličnosti koji je zadužen za očuvanje i održavanje slike o sebi. Problem nastaje kada se u toj slici pojavi neravnoteža.

Većina nas je u toku odrastanja doživela neku narcističku povredu, nešto što je moglo negativno uticati na našu sliku o sebi i doživljaj lične vrednosti. Što su veće povrede u narcističkom sektoru ličnosti, osoba ima veću potrebu da se odbrani, i tu sliku popravi. Razvija se ono što obično nazivamo “kompleks niže vrednosti”, a ljudi se od osećaja niže vrednosti često brane tako što pokušavaju da izgrade umišljenu, nerealnu sliku o sopstvenoj veličini,“kompleks više vrednosti”. Na našu sliku o sebi utiče i to koliko vrednima doživljavamo nama bliske osobe, prvenstveno roditelje. Ako je ta slika nama važnih osoba povređena (ako se stidimo roditelja, razočaramo u njih, ako ih okolina odbacuje…) i to može stvoriti neravnotežu u našoj slici o sebi, i dovesti do potrebe da se branimo od takve povrede.

Povrede koje su nam naneli primarni negovatelji, imaju tendenciju da se kasnije u životu ponavljaju kroz druge bitne odnose, naročito partnerske odnose. Nesvesno nas privlače baš oni koji bi mogli da nas povrede na sličan način na koji su nas povredili roditelji, i nesvesno gajimo nadu da ćemo ovaj put ispraviti stvari sa partnerom koji je sličan „tip“ kao povređujući roditelj, da ćemo ovaj put ovladati takvim odnosom. Naše nesvesno nema drugog načina da nam da do znanja da je rana još uvek tu, a isceljenje potrebno.

Ponavljanje sličnih povređujućih scenarija iz detinjstva otvara mogućnost da osvestimo ustaljene, samoporažavajuće obrazce ponašanja. Kada se posvetimo isceljenju ”starih” rana, oslobađamo se nesvesne potrebe da u potencijalnim partnerima tražimo primarne objekte ljubavi, koji su nam orginalne povrede i naneli.

Radi boljeg razumevanja povreda nastalih u narcističkom sektoru ličnosti, osvrnuću se na neke mehanizame odbrana koji se najčešće koriste u svrhe zaštite slike o sebi, a manifestuju se kroz partnerske odnose:

1. Idealizacija partnera

Kada kažemo da je neko perfektan za nas, a zanemarimo činjenicu da svi imaju i dobre i loše strane, upecali smo se na fantaziju o idealnom partneru.

Kako idealizacija partnera utiče na sliku o sebi? Ako idealizujemo partnera, onda to što smo mi sa njim podiže našu vrednost. Javlja se nesvesna željada se stopimo sa njim/njom da bismo se osećali posebnima i celovitima. Celovitima zato što procenjujemo da idealizovani partner ima baš to nešto što nama nedostaje. To “nešto” što nam nedostaje traži se u drugima, a manifestuje se jakom privlačnošću ka onima koji su kompetentni u oblastima života gde nama obično “ne ide”.

2. “Tražim nekoga da mi postavi granice”

Kao posledica nedostatka zdravih granica, cilj u partnerskim odnosima može biti da se probiju granice kroz besomučne pokušaje da se željeni partner osvoji. Nesvesna potreba je, u stvari, da nam neko postavi granice usled našeg intruzivnog ponašanja. Ovakvi ljudi jednostavno teraju partnere da ih zaustave. Shodno toj potrebi nesvesno biraju partnerekoji nisu dovoljno zainteresovani za njih, pošto je u takvim okolnostima realno da će druga osoba, u nekom trenutku, postaviti granicu i reći “ne”.

Svakome od nas je potrebna pozitivna reakcija na naše ponašanje. Ono što nam je isto tako potrebno je i da nam se partner suprotstavi, ispravi nas, kaže nam šta je u redu, a šta nije. Dobronamerna korektivna reakcija ukazuje da je partneru stalo do nas. Ako je nekom stalo do nas, stvara se utisak da vredimo.

3. Potreba za uticajem

Kod odraslih osoba koje nisu doživele adekvatno zadovoljenje potrebe za uticajem, pokušaj da se na nekog utiče na silu može biti deo psihodinamike “jurenja”potencijalnih partnera. Nesvesni motiv je da se ispravi doživljaj sebe kao beznačajne osobe koja ne može da utiče na važne ljude u svom životu, da se ispravi povreda iz detinjstva tako što će se postići uticaj baš na ljude koji se opiru, koji nisu zainteresovani.

Ovim mehanizmom osoba pokušava da izgradi pozitivnu sliku o sebi, koja kaže: ja sam uticajna osoba, samim tim i vredim. Dovoljno uporni, mogu u odredjenom trenutku i slomiti volju drugoga. Naravno, kada druga strana nije dovoljno zainteresovana, takve pobede su kratkog veka.

Svi napomenuti obrasci ponašanja su duboko nesvesni. Ljudi su tada skloni da poveruju da im je sudbinski predodređeno da nemaju sreće u ljubavi. Drugi žive u fantaziji ili realnosti večite drame u partnerskim odnosima. Neki posle izvesnog vremena ipak shvate da im se obrazac ponavlja, pa sledi razočaranje u sebe i svoje sposobnosti kada je u pitanju biranje partnera. Propratan je osećaj niže vrednosti, a ponekad i generalno povlačenje iz partnerskih odnosa.

Najbitnije je otkriti šta pojedinca “uvlači” u nerecipročne odnose, jer svaka promena počinje od uvida. Ukoliko se prepoznate u nekim od navedenih primera, i odlučite da je problem vredno rešavati, a jeste, preporuka je da potražite profesionalnu pomoć.

Autor teksta je Aleksandra Sokolovski, Life Coach OLI integrativnog psihodinamskog metoda
Izvor: DANAS

DA LI JE OPTIMALNA BLISKOST LEK ZA USAMLJENOST?

DA LI JE OPTIMALNA BLISKOST LEK ZA USAMLJENOST?

Sigurna sam da smo se svi mi bar ponekad osećali kao čudak, drugačiji od svih, kao neko kome nešto ozbiljno fali. Taj osećaj je često rezultat površnih veza, nedostatak kvalitetne komunikacije, a ponekad i izolovanosti. Ukoliko nemamo ili ne možemo sa nekim da podelimo što nam leži na srcu, ukoliko smo sticajem okolnosti često sami, neminovno je da će se javiti osećaj usameljenosti.

Ljudi su socijalna bića. Socijalne interakcije i emotivno vezivanje su od velikog značaja za optimalno psihičko, a istraživanja kažu i fizičko zdravlje.

Kako usamljenost utiče na vaše fizičko zdravlje

Angus Chen u tekstu “Usamljenost može da utiče na naše gene, i naš imuni sistem” se poziva na nekoliko bioloških istraživanja o uticaju usamljenosti na fizičko zdravlje. On kaže da je nađena veza između usamljenosti i srčanih oboljenja, kancera, depresije, Alzhaimera i pojedinih neurodegenerativnih oboljenja. Istraživanja kažu da imuni sistem usamljenih ljudi radi drugačije.

Ukratko, bela krvna zrnca usamljenih ljudi su aktivnija nego što je to optimalno i uobičajeno za ljudski organizam. Povećana aktivnost belih krvnih zrnaca utiče na pojačanu inflamaciju, koja je normalna imuna reakcija usled fizičkog ozleđivanja i zarastanja rana ili bakterioloških infekcija. Zna se da hronično povećana inflamacija u telu stvara rizik za pojavu nekih od napomenutih oboljenja. Detaljnije objašnje zašto i kako usamljenost negativno utiče na naše fizičko zdravlje možete pročitati u gore navedenom članku.

Šta vas to plaši u istinskom povezivanju sa drugima

Angus isto tako kaže da je usamljenost svuda. Nalazimo je i u punim i u praznim sobama. Nalazimo je i u dugogodišnjih brakovima.

U zavisnosti od karaktera i ustaljenih obrazaca ponašanja u međuljudskim odnosima neki ljudi imaju sklonost da se zatvaraju u sebe, grade visoke zidove da bi se emotivno zaštitili. Drugi na izgled vode uzbudljive i socijano bogate živote, ali se ne sećaju kad su nešto iskreno podelili o sebi, često ni sa najbliskijim osobama. Oni štite sliku o sebi koju su pažljivo izgrađivali godinama. Masku koju su stavili nekada davno i zaboravili da je skinu, jer tu nalaze sigurnost.

U oba slučaja, radi se o istom fenomenu, strahu od istinskog “otkrivanja”. Većina naših odnosa leži negde na skali između ova dva ekstremna primera. A niko nije imun na osećaj ranjivosti koja je najčešća posledica otkrivanja tih osetljivih delića sebe.

Brene Brown, sociolog i poznati stručnjak koja se zadnjih 13 godina bavi istraživanjem na temu stida, ranjivosti, hrabrosti i osećaja lične vrednosti, ranjivost smatra jednom od osnovnih ljuskih strahova. Radi se o legitimnom strahu da izolovani od socijalne sredine ne možemo opstati, štaviše preživeti. Dilema je uvek ista “koliko i sa kime otkriti autentičnog sebe”, ne dovodeći sebe u opasnost da budemo ismejani, obeleženi i naposletku odbačeni.

Međutim, i najokoreliji introvert ima potrebu za emocionalnim vezivanjem, kao i za razgovorima sa ljudima sa kojima može da podeli svoje misli. I najekstravertniji ekstravert ima potrebu da kaže šta mu leži na srcu i potrebu da ga neko stvarno čuje i razume.

Ljudska komunikacija je slojevita i multidimenzionalna. To što ekstravert obično izgleda socijalno adaptiran odnosno “povezan”, jer je okružen ljudima gde ima mogućnosti za obilne komunikacije, ne mora da znači da se dovoljno izlaže pravom međuljudskom povezivanju, kroz onaj nezaobilazni deo “otkrivanja sebe”.

Rizik otvaranja nasuprot zoni sigurnosti

Ne znam koje su vaše okolnosti, koliko ste socijalno aktivni i sa kojom lakoćom jedrite društvenim okruženjima. Bilo da su ona još uvek staro-vremenska (oči u oči), ili elektronska, ali kad se osetite da vam usamljenost nadolazi ili preplavljujea, probajte nešto što nije u vašem uobičajenom domenu ponašanja.

Mentalno i emocionalno ”skidanje” je teritorija rizika. Kao što sam već napomenula, “otvaranje” nosi u sebi mogućnost da budemo neshvaćeni, osuđeni, a možda i odbačeni. Zato što je ovo realan strah, rizik koji smo spremni da prihvatimo bi trebao da bude približno proporcionalan stepenu bliskosti i poverenja koji osećamo prema onima sa kojima želimo da se povežemo.

Ako vam je namera da izgradite više bliskosti u međuljudskim odnosima, ne možete uvek da “igramo na sigurno”. Upuštanje u više rizika daje nam mogućnost za građenje novih ili drugačijih odnosa. Usamljenost, ili prosto taj neki osećaj praznine, koji ne može da popuni niko i ništa je znak da je vreme za rizik. Rizik ne mora uvek biti veliki i dovesti vas u opasnost socijanog samoubistva. Naprotiv.

Mali ali redovni koraci su mnogo blagorodniji nego ishitrene odluke i neadekvatno deljenje i ogoljavanje sebe i svog života.

Koje je osnovno pravilo građenja bliskosti u socijalnom okruženju

Koliko ljudi, toliko i pravila. Ja sam sledeći načina “otvaranja” ustanovila kao adekvatan. Naravno, pročitala sam dosta literature na ovu temu, a pre toga napravila bezbroj socijalnih grešaka. Već neko vreme zahvaljujući tome što sam otkrila, ustanovila sam ono što se meni pokazalo kao “adekvatno deljenje” sebe. Pravila koja sam okvirno za sebe odredila nisu neprikosnovena. Nadam se da će nekima dati realno usmerenje ka građenju bliskosti, i isto tako ukazati na osećaj prave mere po pitanju istog.

Moje pravilo je da sa ljudima i grupama sa kojima ne delim veliku bliskost podelim tek malo više nego što mi je komforno. Cilj je opipavanje teritorije, a fokus je na povratnoj sprezi koju dobijam u tom trenutku. Pitanje koje sebi postavljam je “da li se među nama stvara ta neodoljiva magija prepoznavanja, razumevanja i izazova, ili ne”? Odgovor na ovo pitanje će uticati na moj dalji tok komunikacije. Povratak na sigurnu teritoriju ili dalje istraživanje.

Kada se upuštate u nove međuljudske odnose, uglavnom ulazite sa dozom rizika, a možda i straha. Nekim ljudima nije jasno zašto i pored razvijenih veština komunikacije i dalje teško ostvaruju bliskost. Odgovor je jednostavnost. Za bliskost je neophodna komunikacija, ali nije dovoljna. Emocionalne investicije u građenju bliskosti su mnogo jača valuta.

Kako vi stojite sa povezivanjem sa drugima?
Da li imate poteškoća u ostvarivanju bliskosti sa drugima?
Osećate li se ponekad usamljeno?

Autor: Aleksandra Sokolovski